Zašto posle razvoda ne prepoznaješ sebe

Posle razvoda se pogledaš u ogledalo i ne znaš ko je taj čovek. Pre si bio raspoložen, zabavan, samouveren — i onda preko noći nestaneš. Nedostaješ sebi. I ne samo sebi: taj stari ti nedostaje i ljudima oko tebe.

Nisi izgubio sebe — izgubio si ulogu

Godinama si bio muž, otac, domaćin kuće. Uz to preduzetnik, gazda u firmi, zaposleni — šta god. Ali onaj prvi deo, muž i otac i domaćin kuće, vremenom je prestao da bude uloga. Postao je tvoj identitet.

I sad kad se brak raspao, ti više ne znaš ko si, šta si i gde si van tog braka.

Koliko god da je bolno i naporno, to ne znači da si izgubio sebe. Izgubio si ulogu koju si igrao godinama, možda i decenijama. A uloga — to nisi ti. Ti si onaj koji je tu ulogu nosio i igrao.

Zašto je svet izgubio boju

Kad se predstava skine sa repertoara, svet odjednom nema boju.

Jedan klijent mi je to opisao ovako: „Zorane, imam osećaj kao da je neko isisao sve boje iz mog sveta. Krećem se kroz nešto sivo. Egzistiram. Radim sve što moram, funkcionišem u firmi, dajem ljudima zadatke — ali se ne osećam ni prisutnim ni živim."

To je režim neurobiološkog preživljavanja. Bez kreativnosti, bez ushićenja. Čisto preživljavanje.

I to nije signal da je nešto pogrešno sa tobom. Nisi pokvaren i nisi bolestan. Tvoj sistem radi tačno ono što treba da radi u takvoj situaciji.

Neželjeni razvod — kad si bez svoje volje istrgnut iz okruženja koje si gradio decenijama — to je trauma. Ozbiljna trauma. Nervni sistem automatski prelazi na rezervni, odbrambeni režim. I dok je u njemu, svet nema ni boju, ni miris, ni ukus. A ono najgore: deluje ti da nema ni smisla.

Dva režima u tebi

Postoji zdravi deo, gde si miran, kreativan, raspoložen i inspirativan — i za sebe i za druge.

I postoji drugi deo, režim preživljavanja. On nije zabavan. Reaktivan je, uplašen, odbrambeni. Stalno je ili u borbi ili u bekstvu od nečega.

Kad je taj režim aktiviran, ti se osećaš kao stranac u sopstvenoj koži. Zato u ogledalu vidiš nekog drugog čoveka. Čoveka koji se ne smeje, kome nije prijatno i koji ti se ne sviđa.

Zašto ti se tvoje odluke čine razumnim

Evo šta je ovde najbitnije.

Dok si u odbrambenom režimu, tvoje razmišljanje, ponašanje, reagovanje i donošenje odluka su izobličeni — a ti si ubeđen da si miran i da razmišljaš logično.

Nažalost, nije tako.

To je isto kao kad popiješ pet-šest šoteva viskija pa kažeš: „Sad sam spreman da vozim motor." Nisi, druže. Spreman si da napraviš ozbiljan incident u kome ćeš stradati ti, a verovatno i neko drugi.

I jesi pod uticajem supstance — samo su to tvoje sopstvene biološke supstance. Njihov zadatak je da te održe živim, a ne da ti daju sastojke za stvaranje, planiranje i sve ono najbolje u tebi.

Odbrambeni režim ti ne kaže da si u njemu.

Zato ti se najlošije odluke u životu čine potpuno razumnim.

Kako se stari ti vraća

Stara uloga — suprug, domaćin, zaštitnik kuće — više ne postoji. Mora da se izgradi nova.

Za to treba kreativnost i imaginacija. A njih ne možeš da nateraš na silu. One se aktiviraju same, ali samo kad u tebi vlada mir.

Ono što sada radiš — baviš se njom, onim što se dešavalo, kako se dešavalo i zašto se dešavalo — tebe ne vodi ka tom miru. Vodi te u krug.

Uloga nisi ti. Ti si onaj koji je tu ulogu nosio.

Moj program ti omogućava da se stabilizuješ i da se oslobodiš svog doživljaja razvoda — koji se, uzgred, zove trauma.

I ne samo razvoda. I celog tog dela života dok si bio u braku. Tamo ima enormno mnogo lepih situacija koje su te inspirisale da postigneš sve što si postigao. Zgužvati to i baciti bez veze je i nema nikakvog smisla.

Neophodno je da promeniš sebe iznutra, tako da si sposoban da kreneš dalje. Da budeš dobar za sebe, za svoju decu i za svoj posao. A sve žene — računajući i tvoju bivšu — moraće da se izbore za poziciju u tvom životu.

Tvoj jedini posao u ovom trenutku je da se pobrineš za sebe i da vratiš svoj unutrašnji mir i sigurnost u sebe kao čoveka.

Pitanja i odgovori

„Šta ako je ovaj čovek kog sad gledam u ogledalu pravi ja, a onaj stari je postojao samo zbog ’nje’?“

— Ne. To ne funkcioniše tako. Taj čovek u ogledalu je ono što vidiš dok tvoj sistem radi u režimu preživljavanja. U tom 'trauma' režimu ne procenjuješ izobličeno samo sadašnjost, nego i prošlost i budućnost. Zato ti godine u kojima si bio siguran, zabavan i pun planova odjednom deluju lažno, a sadašnje sivilo kao ’pravi ti’. To nije istina o tebi. To je zaključak tvog mozga zbog ’stanja’ u kom se nalaziš. Moraš prvo promeniti to postojeće ’stanje’ — i tad će se stari ti vratiti.

„Zašto sve češće planem zbog sitnica?“ (Na decu, na kolege, u saobraćaju.)

— Zato što tvoj nervni sistem u režimu preživljavanja stalno stoji na ivici borbe ili bekstva. Ne treba mu veliki povod — dovoljan je sitan. Kolega kasni, dete ne sluša, neko te iseče u saobraćaju, i reakcija je mnogo jača nego što situacija zaslužuje. To ne znači da si postao loš čovek ni da si takav po prirodi. Znači da je tvoj sistem napet do pucanja, čak i onda kad ti misliš da si smiren.

„Zašto mi više ništa ne pričinjava zadovoljstvo — ni ono što sam nekad stvarno voleo?“ (Utakmica, pecanje, društvo — ideš tamo, ali ne osećaš ništa.)

— Tvoje osećanje zadovoljstva nije nestalo. Problem je što u sadašnjem posttraumatskom režimu preživljavanja prioritet tvog sistema nije uživanje, kreativnost i zabava. Zato možeš da sediš na mestima koja si voleo i da ne osećaš ništa. Zadovoljstvo ne možeš vratiti tako što ćeš se naterati da ti bude lepo. Vraćaš ga tako što pratiš precizna uputstva koja vode do stabilizacije nervnog sistema i tvog fizičkog, telesnog osećanja mira.

„Kako to da na poslu funkcionišem normalno, a kod kuće se raspadam?“

— Posao je poznat teren u kome nije postojala ’ona’. Plus radiš ga godinama, pa ga sistem odrađuje i dok je u režimu preživljavanja — zadaci, rokovi i odluke idu donekle normalno. Zato spolja izgleda da si dobro. Kod kuće tog poznatog više nema. Tamo je bila ’ona’, a sada je tamo praznina. Da bi tu prazninu popunio, nije dovoljno misliti ’pozitivno’ — neophodno je isprazniti sva postojeća loša osećanja u vezi ’nje’ i tvog doživljaja vašeg razvoda.

„Kako da donosim odluke kad više ne mogu da verujem sopstvenoj proceni?“ (Stan, imovina, posao, deca — mnogo toga traži odluku baš sada.)

— Ne možeš potpuno verovati sopstvenim odlukama, i dobro je što to znaš. Sve dok je sistem u režimu preživljavanja, tvoje odluke dolaze iz straha i potrebe da se sve to što pre završi. Najopasnija je baš ta želja za brzim završetkom. Zato svaka bitna odluka koja može da sačeka — neka sačeka. Posveti se stabilizaciji svog sistema i prava procena će ti se vratiti zajedno sa tvojim osećanjem unutrašnjeg mira.

Tvoj sledeći korak

Ako se prepoznaješ u ovome što objašnjavam i želiš da zauvek izbaciš 'bivšu' iz svog sistema — da više ne misliš o njoj, da ponovo spavaš normalno, da radiš punim kapacitetom i da budeš pravi Tata kad si sa svojom decom — javi se.

— Garancija Uspeha 100% —

Zakaži konsultacije →